Београдски синдикат и Етно група „Траг“ – Догодине у Призрену

Драги пријатељи, одавно смо рекли, и безброј пута поновили, да у борбу за оно у шта човек верује нема повлачења, нити предаје. Управо зато смо све што нам је ових година било у срцу и на памети покушали да уградимо у стихове и тонове песме која је пред Вама. Свим срцем хвала дивним људима из етно групе „Траг“, захваљујући којима је она много лепша и јача. Песму посвећујемо свим нашим невиним жртвама на Косову и Метохији. На нама је да их никада не заборавимо и не осрамотимо, Бог ће дати да нам се не понове. Београдски синдикат и Етно група „Траг“ – Догодине у Призрену Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна - где је наших гробова као у пољу божура, немих сведока свих векова силних подвига јунака који радије су страдали на ногама? Зар су плодну земљу нахранили они костима да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима? Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола, да би ме због неправде сама душа заболела? У овој борби не вреде ни авиони, вреде уџбеници школски у којима јасно стоји: ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар, које наслеђе је част вечна а шта је срамота. Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара, докле генерација нова на њему стасава. Изгубљено није никад оно што је свето. У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко. Мој компас је твој корен, у грудима срце моје. Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет. И ко лађе од папира, које броде лажи морем, у суштини само тонем... Стално питате ви мене шта ми значи Косово. Није вам јасно?